RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

29.3.2014. | Образовни центар » Промоције

Промоција сабраних дела Светог Владике Николаја

У суботу, 29. марта 2014. године, у образовном центру „Ecclesia Viminaciensis“, одржана је промоција новог издања сабраних дела Светог владике Николаја Охридског и Жичог. Присутним званицама, међу којима су били свештеници, вероучитељи, ученици веронауке и остали чланови пожаревачке Цркве, тим поводом обратили су се ђакон Томислав Пауновић, у име домаћина, и гости из Шабачке епархије: ђакон Саво Лазић, Александра Нинковић–Ташић, историчар књижевности и историчар Бранислав Станковић.

Промоцију је поздравним говором отворио ђакон Томислав Пауновић, који је већ на самом почетку пажњу присутних усмерио на чињеницу да се најзначајније дело владике Николаја Велимировића огледа у чувању евхаристијског јединства од подела и цепања, следећим речима:

Промоција сабраних дела владике Николаја, Пожаревац, 2014Свети Николај Велимировић је био у посебној жижи интересовања током претходних деценија. Живео је у времену ослободилачких ратова у којима смо као народ много страдали; у времену Великог рата у коме смо већ били нестали и неким чудом васкрсли; у времену у коме смо се почели сусретати са искушењима живота у савременом свету, другачијег у односу на онај у коме смо навикли живети; живео је у времену у коме је морао умрети у изгнанству. Истрајао је до краја као верни и истински сведок Христовог васкрсења, а посебно бих вечерас истакао чињеницу која се често заборавља у контексту говора о овом светитељу, а то је да се пројавио као чувар Цркве Христове – чувар њеног јединства.

Наиме, Црква је у другом хиљадугодишту пребивања у свету почела да тоне у све већу кризу, која се састојала у чињеници да су хришћани све више губили свест о томе да су они, у дословном смислу те речи, држављани Будућег Царства, а да су држављанства која стичемо у овом свету пролазне реалности. Услед тога, почели смо да наглашавамо неке ствари које до тада нису биле наглашаване у Цркви. Тако, на пример, човек је почео да стиче утисак да је недовољан литургијски одговор на животне изазове – чинило му се да кад он има неки проблем, није довољно то што ће да се сабира у Цркви. Наиђу свакојаки проблеми, а хришћанин каже да је решење у љубави према ближњем, која се у свом коначно исходу, као бесконачна љубав, испуњава у Цркви, тако што ће један бити епископ, што ће други бити свештеник, трећи – ђакон, а четврти – лаик. У првих хиљаду година хришћани су тако приступали свету, али када су почели да напуштају тај приступ, уследила је и криза Цркве. Символ те кризе био је расцеп Цркве: на Римску Цркву, с једне стране, и на Цркве које су сабране око Цркве Цариграда, са друге стране. То цепање Цркве због напуштања изворног начина живота хришћана, наставило се најпре на Западу, поделом унутар хришћанског Сабрања – почело се сматрати да су епископ, свештеник и ђакон Црква, јер они највише „раде“ на Литургији, док је народ који „само стоји“ сматран гостом у Цркви. Као реакција на то, од шеснаестог века, појављују се протестантски хришћани, који су, на неки начин, негирали ту литургијску природу Цркве, која се очитује у ове четири поменуте службе, тј. у томе што сваки хришћанин мора бити или лаик, или ђакон, или свештеник, или епископ. Протестанти су почели да говоре да Црква мора да престане да сведочи такво решење проблема људима, и да почне да решава свакодневне човекове проблеме (на пример, како да човек буде бољи, да више користи друштву, итд). Због тога, они су, у суштини, негирали клирике, тј. три свештеничке службе, и покушали да Цркву сведу на народ.

У то време, Православна Црква је већ страдала, обревши се у ропству под Турцима. У недостатку литературе, православни су почели да користе књиге западних хришћана, римокатолика и протестаната, па су многи наши учени људи, свештеници и теолози, пренели тај сукоб служби у Цркви и у Православље. То се и није много видело док је Црква била под турским ропством, јер су хришћани углавном били посвећени томе да Црква како–тако преживи. Међутим, када су православни хришћани почели да стварају слободне државе и да се ослобађају од ропства, пред њима је стајао задатак да потврде одговор на питање шта значи бити хришћанин. Тада се испоставило да су наши преци давали римокатоличке и протестантске одговоре на то питање, јер су тако учени. Истовремено, сам начин на који је наша Црква живела показивао је да то нису наша размишљања и нису одговори срца православног хришћанина. Биће потребно много времена да би се православна мисао ослободила тих штетних утицаја, и још увек није завршен тај процес, јер још увек велики број православних, како теолога, тако и не-теолога, расуђује управо у тим категоријама које нису из нашег Предања.

У таквој једној ситуацији, у нашим земљама долази до једног феномена: Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поју наше црквене песме. Долазе редовно у Цркву, побожно се моле, при читању Светог Јеванђеља клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед… Имају и неког старог проповедника који их обилази, и подстиче их и одушевљава да иду Божјим путем…

Промоција сабраних дела владике Николаја, Пожаревац, 2014Да је ово била чисто Литургијом подстакнута активност, наравно да за Цркву не би било ниједног проблема. Међутим, овакав феномен није извирао просто из служби у Цркви, тј. није био инспирисан тиме што је, просто, одређени хришћанин „лаик“. Наиме, бивши епископ браничевски, блажене успомене Хризостом Војиновић, примећује да је богомољачки покрет настао као реакција на инертност наших свештеника – народ је био незадовољан односом свештеника према њима. Другим речима, сукоб клиричких служби и лаика пренео се у Православље у скоро идентичној форми. Услед векова образовања на римокатоличким уџбеницима, наше свештенство је постало склоно да своје службе доживљава по римокатоличком обрасцу, према коме је народ био „најнижи слој“ у Цркви, па га сходно томе не треба превише уважавати – народ би, према томе, више требало да ћути и слуша свештеника, и да не пита много. Истовремено, реакција лаика је била подобна протестантским тенденцијама западних хришћана. У сваком случају, резултат је био јасан, а о томе сведоче историјски извори: „Због молитвених скупова по кућама, многи наши свештеници су одбијали богомољце. Ретко се ко од свештеника могао помирити са тиме да крај њега живог по његовој парохији проповедају некакви „народни проповедници“.

Данас, под утицајем предања  која нису наша, прихватили смо поглед на историју, према коме живот различитих личности из историје треба посматрати искључиво објективно, те износити ствари онаквима какве су оне заиста објективно биле. Међутим, у нашем Предању Цркве, много доминантнији је био један другачији приступ историји, према коме историјске догађаје треба посматрати из перспективе Будућности – живот неке историјске личности је значајан сходно догађајима којима се та личност причестила Будућем Царству. Управо, вечерас бих истакао, да је једно од највећих причешћа Владике Николаја Царству Божјем оно којим је он, поставивши се на чело богомољачких покрета у Краљевини, сачувао јединство Цркве. Својим чувеним текстом у „Гласнику“, под називом „Не одбацујте их!“, и чувеним речима: Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина је ушло у њих и то их је узбудило и збунило. Али, и први хришћани су бунцали, а Римско царство је често било логично… Уздржите се од бацања камена од њих, јер можете лако ударити на Христа. Не одбацујте их, да ни би они вас одбацили!, Свети Николај је спасао много наших хришћана од апостасије, а илинданским сабором из 1920. године, који се збио на тлу наше Браничевске епархије, у Крњеву, који је пресудио историјској судбини овог покрета (Свети Николај је од самих богомољаца препознат као неоспорни ауторитет коме треба следовати!), спречио је скоро неизбежан раскол клира и лаика који је претио Цркви. Да је заиста било тако, сведочи и чињеница да је један од тадашњих вођа овог покрета, коме се није свидела личност Владике Николаја, који је потом и напустио покре богомољаца, Дионисије Миливојевић постао виновник раскола у СПЦ у Америци и Аустралији.

Присутнима се потом обратио историчар Бранислав Станковић који је личност владике Николаја представио из историјске перспективе, указавши нам на њега као амбасадора свога народа у свету и приказавши га као личност која је хришћански свет Србије свету представила из перспективе васкршње радости, а не крста и страдања иако је за то имао, гледајући из перспективе историје, већу основу.

Потом је реч преузела Александра Нинковић–Ташић која нам је владику Николаја представила кроз његовог блиског пријатеља Михајла Пупина. Она је посебно истакла значај односа владике Николаја и Михајла, као онај који је несумњиво утицао на научни рад Михајла Пупина, подсећајући нас на речи којима он започиње своје научне радове да га је наука учинила бољим хришћанином. Овим нас је Александра још једном подсетила како је православном предању стран савремен, вештачки, сукоб вере и науке који многи данас, неоправдано, намећу православном предању.

Реч је, на самом крају, преузео ђакон Саво Лазић. Он се овом приликом захвалио домаћину на гостопримству, пре свих владики Игнатију, истакавши да се због љубави према нашем Владици и његовом богословском раду и сам у Цркви Пожаревца осећа као домаћи. Ђакон Саво нас је упутио на истину да као хришћани одговорно промислимо чињеницу да је владика Николај умро у изгнанству. Подсетио нас је и на то да је личност епископа Николаја још једна потврда присуства Божјег. С тим у  вези, ђ. Саво нас је упутио на богословски (догматски) приступ владике Николаја животу и тиме заокружио представљање поменутог издања сабраних дела.

Данијела Клаћ