RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2023
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XVII (2023)
Промоција издаваштва на 66. Међународном београдском сајму књига, 2023.
Друга књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Прва књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања у помен м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања м. Јована (Зизијуласа) са симпосиона у Пожаревцу
Други Свето­николајевски дани у част и сећање на Митрополита пергамског г. Јована (Зизијуласа)
У продаји је ЧЕТВРТО КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

2.11.2014. | Образовни центар » Састанци

Састанак Владике са вероучитељима, новембар 2014.

У недељу, 2. новембра 2014, у Пожаревцу, у Образовном центру Ecclessia Viminaciensis, Епископ пожаревачко–браничевски Господин Игнатије одржао је састанак са координаторима за веронауку и вероучитељима своје епархије. Скуп је почео вечерњом службом у Цркви Свете Петке, после чега је уследио и званични део састанка.

Владика Игнатије је присутне вероучитеље још једном подсетио на eклисиолошки карактер веронауке, која за разлику од предратне поставља циљ који је и заједнички циљ свих нас православних хришћана, а који се састоји у изграђивању Цркве. Стога, простор који је ова нова веронаука добила у школама, осмишљен је као „православни катихизис“, односно као лично, тј. литургијско сведочанство виђења човека и света. Тај литургијски, лични поглед на реалност, како је посведочио владика Игнатије, јесте поглед из перспективе слободне љубави, у којој нема „сливања и разлучивања“.

Састанак владике са вероучитељима, новембар 2014.На жалост, почетак школске године у појединим школама протекао је у знаку борбе да се испоштује слобода деце која желе да слушају веронауку. У том контексту, владика је и поучио присутне вероучитеље да се увек сећају да су, и поред свих непријатности на које наилазе, позвани да воле и наставнике и ученике, будући да су и једни и други позвани у Цркву управо у лику вероучитеља – и наставници и ученици су од стране Цркве поверени вероучитељима. Истовремено, владика је упозорио да се ове његове речи не схвате погрешно, као позив вероучитељима да престану да буду други у односу на просветни кадар у актуелном школском систему.

Након владикиног обраћања, уследила су питања која су се тицала могућег напретка сарадње свештеника и вероучитеља, као и питање положаја вероучитеља и школама које све више губе егзистенцијални значај за савременог човека.

На самом крају, протођакон Златко Матић је у име свих вероучитеља Браничевске епархије, владики уручио пригодан поклон који су катихете припремиле у знак сећања на двадесетогодишњи јубилеј његове епископске службе.

После састанка сви присутни су узели учешћа у припремљеном послужењу.

У наставку вам у целости преносимо речи владике Игнатија:

Драги оци, Драги вероучитељи,

Већ сам вам и раније, говорио да централна тема веронауке треба да буде реч о Цркви, зато што је наша вера „Црква“, тј. „заједница“. Веронаука се одржавала у школама и пре рата. У том периоду, па и касније, врло мало се, или скоро нимало говорило о Цркви. Ако се, пак, и говорило о Цркви, то је било у оквиру неких дисциплина, као што су христологија, сотирологија, тријадологија, а о еклисиологији се говорило тек у контексту њих. Зато они који су тада слушали веронауку, али и они који су је предавали, ни данас немају свест о Цркви – немају свест да је, као што рекох, наша вера Црква (заједница) и мало важности дају томе. У томе је, у ствари, проблем и са нашим богословским школама, почевши од богословија, па до факултета, где деца, ученици, приступају веронауци на следеће начине:

– Тако да истине вере сматрају неким, да тако кажем, „логичким“ дефиницијама, које се просто, са мањим или већим успехом, уче. Из једног таквог приступа веронауци, произашао је индивидуализам, где индивидуа делује у животу на основу својих логичких и етичких закључака, придржавајући се одређених принципа. Овај „ортологизам“, како се то још назива, највише је био заступљен код римокатолика и протестаната.

– Друга опција је, наизглед, супротна овој првој, али у суштини је иста, јер се вера живи као један психолошки доживљај: човек осећа и делује на основу тих осећања. Овде је реч о тзв. „пијетизму“, побожњаштву, религиозности.

 На жалост, тај утицај Запада на нашу теологију је врло велики и он још увек постоји, и до данас, и тешко ћемо се њега ослободити. Савремени хришћански учитељи се још у богословијама уче тако, а потом, тако и вери приступају – некад ми се чини да то, на крају, буде непоправљиво. Још већи проблеми настају због тога што је и у нашем факултетском образовању теологија расцепкана на различите дисциплине, које се предају на један схоластички, тј. индивидуалистички начин. Свуда, дакле, одсуствује та свест о Цркви… Последица свега тога је да људи, данас, не само што не долазе у Цркву, него Цркву схватају као неку институцију која има своје законе и нека своја правила понашања. Због тога, они мисле да сваки који улази у Цркву треба да се индивидуално придржава неких принципа и правила.

Свему томе доприноси и погрешан приступ у литургијском животу, где је, у ствари, крштење, којим неко постаје члан Цркве, одвојено од Литургије, тј. од заједнице. Сходно таквом погледу, човек постаје члан Цркве као индивидуа. Он, дакле, не улази у једну заједницу и зато нема свест о томе да бити члан Цркве (тј. бити хришћанин) значи ући у једну заједницу са конкретним људима, тј. ући у Литургијску заједницу. Наравно, то је, сада, још и укорењено и на нивоу теолошке проблематике.

У сваком случају, овај програм Верске наставе–Православног катихизиса који сам саставио није тежак и компликован, па да буде неразумљив. Међутим, тежак је у толико, што оно што је ту посведочено, људи не могу да усвоје зато што имају потпуно другачију свест о стварности, у односу на ону на којој се заснива тај програм. Нажалост, тешко да можемо нешто променити по том питању. Тај проблем је свуда присутан – немојте мислити да сте ви изузетак – а тако је и код других вероучитеља, и код разних координатора, али и код моје драге браће владика (због тога постоји проблем на свим нивоима).

На пример, ми, владике, када разговарамо међу собом, још увек не можемо да постигнемо одређени консензус о томе шта је Црква. Многи од наших светих владика, моје драге браће у Христу, још увек мисле да бити хришћанин и човек Цркве значи, у ствари, бити побожан; мисле да човек може да, ето тако, кореспондира са Богом, и то директно – срцем и умом – те да ми, у том случају, и нису потребни никакви посредници; дакле, ни свештеник, ни епископ. Но, чак и ако се осећа потреба за овим служитељима, онда се они доживљавају као индивидуе које помажу одређеној јединки на њеном путу према Царству Божјем – односно, од помоћи су човеку у његовој вери у Бога.

Ипак, наше православно предање за свој првенствени циљ има увођење човека у заједницу – да човек постане део литургијске заједнице. То је управо оно што нам је остало у записано и древним документима – на пример, у катихезама Светог Кирила Јерусалимског, где је поука изложена у виду различитих беседа, које су увек биле само средства помоћу којих неко улази у заједницу која је циљ. Сигурно, немамо баш код Светог Кирила, у његовим катихезама, све оно што сам ја наглашавао у нашем савременом програму катихизиса, зато што тада и нису биле актуелне многе ствари које данас јесу. Међутим, код Светог Кирила треба обратити пажњу на то да све оно што говори јесте једно „објашњавање“ новокрштенима, као и онима који се спремају за крштење, тј. који се спремају да постану чланови Цркве (да постану хришћани), али „објашњавање“ онога што ће доживети у Литургији, онога што ће видети. Тако, Свети Кирило објашњава крштење, говорећи да је то ново рођење ради спасења; објашњава причешће, итд. Све то показује да је веронаука суштински везана за Цркву, да за свој циљ има да уведе човека у заједницу, да човек постане део Литургијске заједнице.

Будући, пак, да живимо у новом времену, које доноси и нове изазове, те да нису баш сви, као што је то некада било, apriori побожни и верујући, због чега је често потребно посебно доказивати све оно што сведочимо; ја сам, за разлику од Светог Кирила, пре свега, обратио пажњу на појам заједнице – која је улога заједнице у нашем животу? Пошао сам, дакле, од тога да треба говорити о томе да смо ми заједница – Црква, тј. да је хришћанство заједница. Исто тако, сматрао сам да је добро неким примерима објаснити и показати шта значи „заједница“.

На пример, осврнимо се на тај аспекат односа са Богом. Једно је веровати у Бога – да он постоји и да одлично понављамо оно што су свети оци рекли, тј. да знамо напамет Символ вере – али, потпуно је друго ући у заједницу са конкретним Богом као једном личношћу. Једно је, дакле, рећи: „Верујем у Бога и исповедам да је Христос Богочовек…“, итд, а друго је када остваримо личну заједницу са Богом, са Христом – тада, у ствари, тај Бог постаје личност за нас, постаје неко без кога не можемо (управо то значи остварити личну заједницу са Богом!).

Другим примерима сам, пак, желео да покажем да овде није реч само о Богу. Наиме, наша црквена заједница, литургијска заједница јесте заједница човека са Богом, али је истовремено и заједница човека са другим човеком. Кад човек, кроз крштење, постаје члан хришћанске заједнице, тј. хришћанин, он тада улази у литургијску заједницу са Богом, али и са другим човеком. Не можемо у нашој вери у Бога мимоићи другог човека. Једно је када на Цркву гледамо као на институцију, па кажемо: „Ја сам постао члан једне заједнице“, као што, рецимо, могу рећи: „Ја сам постао члан клуба књижевника“, па добијем чланску карту, итд. Међутим, сасвим је друго када остваримо заједницу са конкретним другим човеком, са којим смо у литургијском сабрању. У другом случају, тај човек ће за нас другачије изгледати, постаће непоновљива личност и на њега ћемо сасвим другачије гледати. А мимо те заједнице, човек може бити предмет различитих манипулација – за добро или за зло – у сваком случају, он постаје једна ствар, једно средство. Но, када уђете у личну заједницу са њим, тада он постаје део вас.

Зар није ово нешто што сви знамо из својих личних искустава? Када некога заволимо, тај постаје део нашег бића и свој живот више не можемо схватити без њега. Управо је то оно о чему говоримо онда када је реч о идентитету личности: „Ја“, које сваки од нас говори за себе, потпуно извире из конкретног „Ти“, из онога, дакле, са којим остварујемо „личну заједницу“.

Даље, у Литургијску заједницу улази и свет, тј. природа. Стога, одавде проистиче и другачији поглед на свет у целини. Једно је када човек доживи свет као неки објект који је изван нас и који је нама ту дат ради користи. На Западу, на пример, негују такав приступ и садашња ситуација је последица таквог приступа: израбљујемо свет и природу која нас окужује, да би они користили нама. Очекивано, из тога изводимо неке законе, па правимо „парне машине“ – да се тако изразим – правимо „електронику“. Међутим, на основу тога правимо и оружје – атомске бомбе. С друге стране, у приступу који у средиште поставља лични однос, где и природа постаје део личне заједнице и са Богом и са другим човеком; природа добија личну димензију – другачије изгледа, престаје да буде објекат који стоји пред нама и добија димензију личности. Управо то имамо у Тајни Литургије, Евхаристије.

На пример, тзв. претварању дарова природе у Тело и крв Христову, обично приступамо онако како су нам то пласирали римокатолици – као једној трансупстанцијацији, као једном чину, некој магичној операцији: призовемо Духа Светога, а он, онда, обави то што му је чинити, па од хлеба и вина настану тело и крв Христова. Међутим, Дух Свети не делује тако. Дух Свети је „Дух заједнице“. Дух је повезан са заједницом. У том контексту, то тзв. „претварање дарова“, та „трансформација“ није ствар неке акције, већ је она производ љубавне заједнице између нас и Христа, односно, Христа, који је заједно са нама, и Бога Оца.

Имајући ово у виду, наводио сам примере за децу, који су, међутим, истовремено и примери за одрасле – није толико важно то како су написани и стилизовани. Порука је иста: могуће је да видите да свет другачије изгледа онда када га посматрате кроз једну, конкретну личност коју волите – тада стварност има сасвим другу димензију.

Даље, хтео сам да покажем да та лична заједница о којој говоримо, није неки додатак нашем животу: ето, живимо, па ја, тобоже, накнадно остварујем неку заједницу са другим. Хтео сам да покажем да је та заједница наша ипостас, извор живота; да не можемо да постојимо ако нисмо у заједници, али да ни природа не може да постоји без те заједнице. Не постоји прво природа – нити ми постојимо прво као природа – па да потом остварујемо заједницу. Напротив, онда када остварујемо заједницу, тада постојимо; онда када је прекинута заједница, тада не постојимо. Наравно, не могу ја никога од вас убедити у то, ако то не желите и да прихватите. Но, покушао сам у уџбеницима да понудим низ примера, који показују да се, ипак, живот поистовећује са заједницом.

На пример, она прва прича за децу, коју сам дао као основну, носи следећу поруку: ако изгубите једно биће које волите, тада не плачете због тога што сте изгубили једно од стотину бића (у том случају не би било ни плача, јер би то могло да се надокнади – просто, узмеш и замениш), већ тај плач представља егзистенцијални страх, који показује да ви не можете да постојите без тог бића – ако се тај други изгуби и ви се губите и то није психолошка ствар (овде није реч о испољавању алтруизма; није реч ни о испољавању туге или жалости – ако тако гледамо на ствари, треба да имамо у виду да у том жаљењу, у ствари, често жалимо за собом, јер се ми губимо, а не жалимо за другим).

Све ово су говорили свети оци онда када су говорили о Богу, о Светој Тројици. Ако не схватимо све ово, не можемо ни разумети учење Светог Атанасија Великог, који каже да Отац не постоји без Сина, те да ако нема Сина, нема ни Оца – шта то значи? Не значи то да је, ето, Бог решио да неће да буде без Сина, нити да Бог може да постоји без Сина, али он то неће? Свети оци су то објашњавали тако што су упућивали на то да тај Отац (тај идентитет, та ипостас) јесте Отац у односу на Сина, и да ако нема Сина (каже Свети Григорије Богослов), тј. онога коме је он Отац, тада ни он није Отац – а ако није Отац, тада није ни Бог.

 Наравно, данас је тешко говорити и указивати на ово, јер код огромне већине наших актуелних теолога и вероучитеља, Бог, још увек, једна божанска природа, а све ово о чему сам говорио (димензија личности, пре свега) схвата се као некакав додатак. Све то може да се научи за испит – научите да ми кажете како ви верујете у то да је Бог Отац узрок постојања, и да без Оца нема Сина – али то није довољно, јер то треба пројавити у животу. Појмови нам и нису баш неки велики ослонац у том контексту – у зависности од живота и животног искуства, они могу имати ово и оно значење. Ствар је у томе да, ако немате то искуство које речима исказујете – ако, дакле не показујете то искуство заједништва – а с друге стране ми причате да верујете у Бога који је Света Тројица и да то за вас нешто много значи, то је, тада, празна реч…

Састанак владике са вероучитељима, новембар 2014.Даље, насупрот претходно реченом, тј. црпећи ту нашу веронауку из литургијског искуства, долазимо и до још једне димензије – до димензије слободе и љубави. Литургија је заједница слободе љубави. Не може бити крштен онај који то не жели, тј. такав не може ући у заједницу са Богом. Предуслов ове заједнице је слобода. Међутим, слобода се у западној цивилизацији и култури (али и код нас) схвата у смислу слободе од другог – сматрам се слободним онда када не зависим ни од кога и када немам заједницу ни са ким – тада сам слободан. У програму и уџбеницима ове нове веронауке, сматрао сам да је важно и неопходно нагласити да то није слобода. Слобода – а под тиме треба подразумевати онтолошку слободу – јесте слобода за другога, тј. да волите другога. Нажалост, код нас, ма колико наводили примере (и то не само строго теолошке, ако можемо тако рећи, него и ствараоце попут Достојевског, тј. примере оних људи који за савременог човека имају већи ауторитет него што то имају наши свети оци) не можемо ништа постићи, јер људи то не могу да схвате. Тачније, као што већ рекох, није овде реч о томе да већина људи није у могућности да то схвати због недостатка способности, већ они имају одређени начин живота, начин на који живе, који је дијаметрално различит од свега овога што говорим. Стога се и слобода код нас, у ствари, схвата као да ја, сада, треба да будем слободан од другога.

Са друге стране, сви се слажемо да љубав не иде без слободе и да љубав не постоји без слободе. Међутим, наша цивилизација упорно гура теорију да је љубав, у ствари, без слободе. Некако се натура та теорија да је љубав психолошка, а пре свега полна. Међутим, та психолошка, односно полна љубав, и није љубав – она нема слободе. Заједница коју остварујете на основу пола, то није заједница слободе. Такав однос постоји и у случају магнетног привлачења које дејствује између магнетних полова, где се не може догодити да један од полова неће да се приближи оном другом – то је нешто природно. Када, пак, кажемо да је нешто природно, то у већини случајева треба тумачити као нужно – а љубав је повезана са слободом. Другим речима, за љубав је потребно борити се, да би она заиста била љубав. Због тога је за љубав од велике важности подвиг. Наиме, подвиг се састоји у борби да волите некога, не из неког разлога, већ зато што хоћете да волите; у борби да љубав буде љубав која је слободна.

Дакле, уколико живот схватимо као нешто што је истоветно заједници, тада ћемо разумети и да слобода без љубави – у којој себе сматрамо слободним онда када не зависимо од другога, када не улазимо у заједницу са другим – води у смрт. Међутим, исто тако, и љубав која изгуби слободу, тј. љубав без слободе, такође води у смрт, јер таква љубав не обезбеђује разлику међу бићима.

На пример, у Тајни оваплоћења Христовог, јединство је остварено несливено и неразлучно. Ако би било сливања, не би било добро – управо у полној љубави долази до сливања. Но, треба имати у виду да до сливања долази и у свакој љубави која нема слободу, без обзира на то да ли је полна. У таквој љубави не постиже се оно несливено. Исто тако, слобода која није слобода за другога, него слобода од другога, она нема карактеристику оног неразлучно – напротив, за њу бисмо могли рећи да постиже разлучно, она разлучује. Дакле, и једно и друго води у смрт…

Зато сам ја и нашао за сходно, односно, мислио сам да је важно, да се, кроз те лекције из веронауке, обратимо деци у узрасту када они почињу да осећају слободу (у току пубертета, кроз те полне нагоне, итд). Треба, наиме, приметити да они по први пут у том периоду имају потребу за приснијим заједницама. Међутим, у искуству те човекове потребе за заједницом, неминовно се јавља и страх, који увек прати ту потребу – човек не улази у те заједнице као „грлом у јагоде“. Дакле, људи се боје заједнице, зато што се налазе у свом палом стању. Човек страхује од заједнице, јер мисли да ће изгубити слободу када уђе у заједницу са другим. Међутим, тај страх не слаби чињеницу да је та заједница нешто што привлачи човека – штавише, он и то што га привлачи назива љубављу. Ове ствари треба приближити људима школског узраста, јер они кроз све то пролазе – поготово због чињенице да све ово итекако има везе са теологијом. Одговори на ову проблематику се живе у Литургији.

Можемо причати о овоме и износити философске трактате и диспуте, и манифестовати законе, и наводити дефиниције – но, многима није потребно ништа од тога. Све ово је могуће искусити као једну просту чињеницу – као литургијско искуство. Наравно, будући да живимо у овом времену, принуђени смо и да користимо философију – у наше време ствари стоје тако да, ако нешто не кажете тако да употребите неку страну реч, већина вас сматра неписменим, да нисте довољно велики учењак, итд. Та мода је код нас отишла и у крајност, па свако је дао себи за право да прича бесмислице и глупости, а да при том, нити он зна шта значи то што говори, нити то има неки реални контекст – не разуме ни он, ни они којима говори, али сви остају запањени реченим као неком великом мудрошћу – данас је само то постало важно. Ипак, поред свега овога, не смемо изгубити из вида чињеницу да је тај философски приступ потреба нашег времена…

Коначно, Литургија носи још једну димензију – есхатолошку. Све на Литургији је само предокус, а истина ће бити на крају. Ово је веома битно имати на уму, поготово у наше време, зато што има оних који говоре о Литургији и подвигу и подвижницима, при чему позивају човека на следећи начин: „Само ти уђи на Литургију и после тога је све решено, јер ти на Литургији видиш Бога.“. Такви људи су, дакле, од Литургије и подвига начинили један употребни акт. Следујући таквим учитељима, многи људи долазе на Литургију зато што их све то што ту доживљавају смирује, због амбијента, психолошког благостања, итд. Имате прилику да на телевизији често слушате професора Јеротића и његове ученике, који управо на такав начин, отприлике, представљају Цркву и хришћанство. Баш у том контексту, имамо пример свете тајне „исповести“, која се сада свела на психолошко умиривање – сад је то, мање–више, постало нешто што спроводе гуруи у другим религијама. А све ово је последица заборављања есхатолошке димензије Цркве. Наиме све ово у историји, што се сада збива, може да буде тако, али и не мора.

На пример, нас сва историја демантује када говоримо све ово. Наиме, када ја говорим да је заједница основ живота, историја ме демантује, јер ми умиремо и поред заједнице – колико год да волиш и колико год да си учесник у Литургији, на крају ћеш умрети и то неће мимоићи никога. Ово је веома важно и без тога је немогуће правилно разумети Литургију.

Дакле, уместо што претварамо и Литургију, и читаво наше хришћанско искуство у један психолошки лек и у неку терапију, требало би да попут светих отаца изнесемо на видело да је све то о чему говоримо само икона и предокус – тек када Господ дође, то ће бити оно што говоримо и чему се надамо. Сада, пак, све то живимо и предокушамо у Литургији. То је, као што рекох, врло битно, јер нас то спашава од ове опасности која се појавила код римокатолика и код протестаната, али у великој мери и код нас.

Узмите за пример феномен стараца. Људи одлазе код стараца и бирају их, говорећи: „Овај старац – он је делотворан. Када одем код њега, ја осетим благодат, а код овога другога – ништа!“. Дакле, почели смо тако да делимо те „старце“, па су неки мањи, неки већи, један има успеха, а овај други нема. Све ово је страно нашој вери, али не само што је страно, већ је и страшно погубно. На основу овога види се и, уопште, у каквом је стању наша Црква. По статистикама бисмо рекли да су сви побожни и да све врви од побожности: имамо ту много светих отаца, великих духовника. Међутим, паралелно са овим, све је мање Цркве.

Литургијско искуство треба да се пројављује свуда – и у нашем свакодневном животу, и у нашем друштвеном животу, и у породичном животу, и у подвижништву, као и у уметности (иконографији, музици…), итд. Узмите рецимо иконографију. Иконографија сведочи о овоме што сам ја говорио речима. Византијска иконографија сведочи управо иконом о овоме: о том односу личнога Бога, да је човек личност, да је природа у тој личној заједници преображена, да добија лични идентитет, а такође, та икона има и ту есхатолошку димензију, која никада није чисто преписивање односно, некакво фотографисање прошлости, већ увек показује ту есхатолошку димензију. Због тога смо и иконографију укључили у наш програм катихизиса.

Нажалост, то није никако лако, то ја вама испричам, и колико сам вам пута причао и апсолутно се ту неће ништа променити, ви то што занате – знате, или боље рећи што најбоље знате – најбоље знате, да не кажем ово друго: да то што не знате – не знате и готово. Али требало би да учинимо напоре!

У последње време се појавила и иницијатива за промену постојећег плана и програма веронауке. Ја немам ништа против. Увек сам и говоримо да људи треба да схвате да се такве ствари мењају, могу се унапређивати. Имајући, сада, и искуства спровођења овог програма, можемо боље видети све његове мањкавости.

Но, бојим се да покрет за промену који се јавио у последње време, иде у оном негативном смеру, тј: не жели се овај литургијски приступ, не жели се гледати на хришћанство као на Цркву. Ја сам у том одбору Светог архијерејског сабора који је задужен за питање веронауке и сведочим вам да и остали који су у том одбору имају најбољу намеру да се програм поправи и да буде најбољи. Ипак, исто тако, видео сам да многи међу њима не виде ствари онако како су постављене у тренутном програму, они не сматрају да је хришћанство то што смо тамо представили, јер они, ипак, хришћанство схватају као скуп закона и норми. Многи се сигурно правдају тиме да је овај програм тежак и неки од њих ми замерају да сам превише истакао Литургију.

Тачно, из личног искуства знам да су многи, када сам почео, овде, да говорим о Литургији као једном начину живота, то банализовали и дошли до погрешних закључака: мислили су да ће тиме што ће сваки служити Литургију и ићи на Литургију, аутоматски доћи и решење проблема – не схватајући да је проблем у томе што човек и тада може да остане индивидуа.

Може, тако, човек да дође испод једног крова (где се служи Литургија), и да ни са ким не одржава заједницу и везу, нити да то жели, а мислити да је тиме све испунио: „Ето, шта хоћеш, ја се сваки дан се причешћујем?“ – приговара ми се да ја томе поучавам. Не! Тако нешто никада нисам говорио.

Проблем је, наиме, у томе што оно што говоримо не може, просто, проћи кроз свачију главу и да сваки то схвати како жели… Хоћу да кажем да у свему ономе што сам поставио у Плану и програму, уопште није реч о томе да неко на силу тера децу да иду на Литургију. Напротив! План и програм смо желели да осмислимо тако да из Литургије, из литургијског искуства, обратимо пажњу на проблеме које имамо као људи – да одговоримо на питање: зашто нам је потребан Бог и Црква? Дакле, упутили смо нашу пажњу на проблем смрти, проблематизовали смо Бога и његово постојање, сагледали смо проблем човека и његове личности.

Наиме, разлика у овом приступу се састоји у следећем:

Како ћемо некога у савременом свету уверити да постоји Бог? Да нећемо повезати Бога са тиме што грми или сева? Да нећемо, као што је некада било, протумачити болести тако, као да оне имају везе са Богом, као да то Бог кажњава и сл? То може да изазове тренутни страх, али човек зна да ствари просто тако стоје: зна за микробе, вирусе, бактерије – ту су, на пример, организми које морају да живе, а живе тако што разједају друге организме и то је сасвим природно и не мора нужно упућивати на Бога. Свако дете то зна!

Но, потпуно је друго упутити човека на лични однос са Богом. То смо покушали и да покажемо у актуелном програму веронауке: ако немаш лични однос са Богом, може Бог да стоји и ту поред тебе, једноставно га нећеш познавати, јер га не желиш, јер он и није за тебе Бог; игноришеш га и не примећујеш – баш као што и не примећујемо људе које не волимо.

Међутим, очекујте промене у том програму. Можда неки људи све ово што говоримо схватају, али једноставно не желе да тако гледају на ствари. Опет, могуће је и да они који се наопако науче, ипак зажеле да усвоје овај приступ – имамо и такве примере.

И поред свега, не желимо да се заснивамо на тим екстремним примерима, јер још увек имамо веру да васпитање има некакав значај у животу човека. Кроз векове се показало да није потпуно исто ако човек ништа не зна, и нема никога ко би му то објаснио, и ко би му пренео неко искуство које он сам не може да примети. То је васпитање, и ми верујемо у васпитање или педагогију. Но, педагогија није свемогућа. Треба имати на уму да и после свега, остаје тај моменат човекове слободе и његовог односа према реалности.

Ето, то сам хтео да вам кажем, да и ако буде промене ви ћете и сами да видите где то иде… На крају крајева као што су и досада постојали ови уџбеници и овај план и програм за веронауку, а ви сте говорили нешто друго, оно што знате, нисте се уопште обазирали на ово, тако може сутра да дође неки други план и програм и опет ви да говорите нешто што знате.

Нажалост, међу онима који настоје да овај програм скину са дневног реда и да ставе неки свој, много је оних којима се чини да ће због тога што чине остати забележени као великани који су научили свет и да ће после тих промена људи бити много бољи… Међутим, тако нешто се, сигурно, неће догодити. Покушавао сам на том Одбору да објасним таквим људима да је сав проблем у томе што савремени човек и хришћанин не придаје довољно важности решавању наших истинских проблема: проблема смрти, проблема личности, проблема природе – кључ свих проблема је у проблематици наших личних односа, у проблематици заједнице; да смо, данас, више склони да анализирамо природу и да вршимо некакве интервенције, да имитирамо модерне науке. Наиме, модерне науке анализирају природу и мисле да је најважније да дођу до тога да могу да интервенишу, мислећи да ће интервенцијом задати коначан ударац сваком проблему – да неће бити више ни смрти, неће бити више ни свог зла овог света. Дакле, оваква вера је једна утопија…

Дакле, истакао сам кључне тачке овог Плана и програма Православног катихизиса. Наравно, много тога треба исправљати и допуњавати. И сами знате, на пример, да у школама имамо врло мало времена за веронауку. Друго, веронаука би требало да испрате додатне активности, на пример: да децу, када дођу у Цркву, има ко да дочека, да се не би сусрели са потпуно другачијим искуством (да пазимо да их неко не отера, да буду у личним односима са члановима заједнице, да не буду третирани као ствари које се користе). Дакле, потребно је много чиниоца, елемената, да би та веронаука, да би наш катихизис имао успеха. Али, да учинимо што је до нас, колко можемо и колико дозвољавају прилике, а надамо се да ће за ово друго Бог да се постара!

Данијела Клаћ, вероучитељ