RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

9.5.2015. | Образовни центар » Семинари

Философија и теологија – проблеми и перспективе

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

У суботу, 9. маја 2015. године, у Образовном центру Ecclesia Viminaciensis, др Душко Прелевић, доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду, одржао је целодневни семинар са предавањима на тему: Философија и теологија. Семинар је организовао Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у циљу настављања процеса усавршавања вероучитеља и даљег развоја дијалога Цркве са светом. Скуп је отворио протођакон Златко Матић у десет часова, а после речи којима је присутнима представио рад Образовног центра, реч је предата цењеном госту.

Прво излагање, предавач је посветио односу теологије и философије током античког периода. Почеци философске мисли се везују за старе полисе, у којима је народна религија била један од важнијих фактора у друштву. Проблеми којима се бави философ шестог века старе ере тичу се питања о узроку настајања, што је било, у неком смислу, својствено и префилософској мисли, јер су се Хомер и Хесиод бавили теогонијама и космогонијама. Заправо, тачно је да је разумско размишљање постојало и раније и на другим местима (нпр. Конфучије, Буда и сл), међутим, до појаве философије људска мисао се бавила питањима индивидуалног усавршавања и остварења хармоније појединца са природом или са друштвом, истакао је предавач. Насупрот томе, спецификум мисли која се појавила на простору Медитерана огледа се у феномену универзализовања, које се најбоље види у потрази античких философа за узроком бића.

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

Почетке философије прати и појава философских школа у којима се негује дијалог, вештина аргументације, расправе, мишљење се дели на исправно и неисправно, али запажа се и феномен парадокса – све у свему, долази до развоја појмовног поимања. Философи често долазили у сукоб са владајућим идејама у одређеном полису, па су због својих ставова прогањани, па, чак и убијани.

Аристотел је први и терминолошки увео појам теологије у философији, објашњавајући њиме философску потрагу за непокренутим покретачем. Професор нас је подсетио да, на тај начин, Аристотел појмом теологија именује прву философију. Међутим, прва философија код Аристотела није универзална општа идеја која постоји независно од конкретних и појединачних форми као што би се тако нешто могло препознати код Платона, већ се до непокретног узрока долази преко конкретних и појединачних бића. У овоме се огледало и чувено размимоилажење између Аристотеловог и Платоновог мишљења. Овај сукоб ће бити семе за каснију, средњовековну расправу око универзалија.

На развој средњовековне философије, којој је било посвећено друго предавање овог семинара, пресудно је утицала хришћанска мисао, као што је и на развој хришћанске теологије утицала философија. Наиме, хришћанство се појављује у свету који је већ одавно изумео философију, па хришћански теолози налазе да је неопходно и само хришћанство објаснити и одбранити философском традицијом. Тако, приликом појаве хришћанства кључно питање је било: да ли хришћанству треба философија? На ово питање покушали су да одговоре апологети. За њих се везује покушај да светском мудрошћу одбране и изразе истину хришћанске вере. Док су, са једне стране, Татијан и Тертулијан истину вере видели као супротстављену философији, поједини учитељи, попут Оригена, Климента Александријског и Јустина Философа, настојали су да сажму философска учења у хришћанске идеје. Међу њима посебно се истакао Ориген покушајем да хришћанску веру сведе на системску философију, али је у том процесу, према оцени потоњих хришћана и Цркве, отишао предалеко.

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

Предавач је, потом, указао на значај и улогу старог кини дијалекта као подлоге и оквира за развој философске мисли на Истоку, у односу на латински језик који је лишио Запад многих од тих предности. Оригинална новина која припада хришћанској мисли је учење да је свет створен „из ничега“, тачније да није одувек постојећи. Према речима предавача, ова мисао се развила временом из идеја за које можемо рећи да су назначене у Тимају код Платона. Кападокијски оци – Григорије Назијанин, Василије из Кесарије и Григорије из Нисе нису порицали да догме изражавају под утицајем философије, али у дотадашњу философску мисао уносе новине које су оригинално хришћанске, креирајући појмовне разлике које су биле од пресудне важности за објашњење Бога као Тројице.

Паралелно са хришћанством долази и до покушаја да се обнови стара Платонова философија, што је у историји философије познато под именом новоплатонизма. Предавач је, у том контексту, истакао Дионисија, Августина и Боетија. „Дионисије је заслужан за појаву theologia negativа“, истакао је предавач. Августин, бивши манихејац, пресудно је утицао на даљи развој, како теологије, тако и философије на Западу, пре свега својим схватањем божанске природе. Коначно, Боетије започиње чувену расправу о универзалијама преводом коментара Порфиријевог Увода у Аристотелове Категорије у који ће се укључити многи потоњи мислиоци, попут Анселма Кентерберијског, Пјера Абелара, Вилијема Окама, итд.

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

Једна од најзначајнијих тематика произведених сусретом философске мисли и хришћанства очитује се и у питању: како Платонове идеје помирити са хришћанским схватањем да је свет створен ни из чега? У том контексту истакао се Максим Исповедник, који је објаснио да не може бити речи о пре-егзистенцији света, како је Ориген покушао да одговори на ову проблематику, већ да одговор треба тражити у феномену Божје воље.

Предавач је истакао да је за средњовековну философску мисао карактеристична појава схоластике која се на Западу очитује у лику Томе Аквинског. Тома Аквински покушава да сумира све дебате и да пружи један целовит и свеобухватан систем учења. У покушају да помири веру и разум, он даје доказе за Божје постојање, ослањајући се управо на аристотеловску мисао.

После паузе, уследила су још два излагања, од 16 часова до 19 и 30.

У трећем излагању, предавач је присутне упутио на однос философије и теологије у модерној философији. Иако се модерна философија наставља на средњовековну и античку традицију, карактеришу је значајне разлике. Особености овог периода се посебно очитују у неверовању у системску философију као и констатовању бројних парадокса. Развило се питање људског сазнања. Посебна пажња припада настојањима ових философа да се изборе са скептицизмом и да докажу постојање Божје.

Рене Декарт (који је био под снажним утицајем језуитске средине) је оснивач рационализма и настоји да оспори скептицизам полазећи од радикалног скептицизма. Појачавањем сумње долази до једине извесности да онај који сумња мисли, а на основу констатације да мисли изводи закључак да тај који мисли постоји: „Cogito ergo sum“. По овом принципу, Декарт ће, такође, извести доказ о постојању Бога и доказ о постојању спољашњег света.

За разлику од Декарта, Паскал није апсолутно веровао у разум, тачније он истиче границе разума. Разум делује на основу првих принципа, а за њих нема гаранције да су нужно истините. Тако он развија теорију вероватноће. Са тим у вези чувен је његов доказ о постојању Бога познатији као „играч на срећу“.

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

Готфрид Вилхелм Лајбниц истиче рационализам на темељу урођених идеја и у складу са тим покушава да састави једну философски одрживу теодикеју. Џорџ Баркли, међутим, тврди да у природи нема ничег осим онога што је чулима осликано, нема апстрактних идеја. Дејвид Хјум, пак, тврди да је спољашњи свет немогуће доказати, али да то не значи да он не постоји, већ да се у његово постојање може веровати.

У атмосфери истицања вере у разум, појаве отворене сумње у ауторитет хришћанске традиције, чему треба додати и догађаје везане за период реформације и контрареформације, настаје просветитељство. Развија се идеја толеранције мишљења, јер наука сама по себи не негира религију, али је ни не захтева. Развија се научна рационалност. Ламетри, чак, поистовећује човека са машином, ослањајући се на сазнање природних наука. Свој коначан израз просветитељство налази у Француској револуцији.

У Немачкој, према речима предавача, догодила се „Француска револуција“ у мисли. Ову револуцију ће започети Имануел Кант Критиком чистог ума , а наставиће је Хегел. Кант ће поставити питање: како је уопште могућа метафизика (идеја слободе; бесмртности; бога) као наука? Ми, дакле, имамо форме опажаја: унутрашње и спољашње, а нама је потребно поуздано, универзално знање. С тим у вези Кант прави разлику између аналитичких и синтетичких судова. По свој прилици, метафизичко знање може бити састављено једино од синтетичких судова. Кант је настојао да рационализује хришћанско учење, јер је сматрао да нема догми које се не могу рационализовати. Читава његова моћ сазнања почива на чулности, разуму и уму. Једно од основних питања Кантове философије је: шта да чиним? На ово питање одговара категоричким имеративом, који се темељи на универзалности.

Семинар: Философија и теологија – проблеми и перспективе

На последњем, четвртом излагању, поменута тема изложена је у оквирима у којима се креће савремена философија. Истакнут је значај језичког обрта којим овај период почиње. Логика је доведена у питање и чинило се да су проблеми лоше постављени. Констатовано је да су бројни философски спорови последица спора око речи, а не око утврђивања чињеница. У том контексту, предавач се, у поменутом контексту, осврнуо на философију Лудвига Видгенштајна, Бертранда Расела, Џорџа Едварда Мура.

На самом крају излагања, протођакон Златко Матић се у име свих присутних захвалио професору Душку Прелевићу на свеобухватном и засигурно инспиративном излагању, изражавајући наду да ће се и у новијој будућности наставити сарадња.

Данијела Клаћ, вероучитељ